среда, 14. мај 2014.

Ој гавране мрке боје



Ој гавране мрке боје,
Сади доље у поноре,
Па ти виђи браћу милу,
Ђе ти леже сви у крви.
Ту ћеш наћи браћу милу:
Два јунака, два сердара,
Сердар Шћепа и Илију.
На њих русе главе нема,
Обадва су погинули.
Ту, гавране, панут немој,
Но рашири црна крила
Па полети у Главицу,
Ту ћеш наћи крви доста.
За Никшић се цура спрема,
На пут срете Ферјанчића,
Аустријског вахмајстора.
Кад га виђе цура млада,
Желијаше узмакнути
И натраг се поврнути.
Вахмајстор јој не даваше,
За руку је он хваташе,
Па је ножем бодијаше.
Но му млада говораше:
»Не за бога, вахмајсторе,
Немој мене погубити,
Но ме метни на откупе,
Браћа ће ме откупити,
Даће за ме откуп тешки.«
Тад вахмајстор проговара:
»Одакле си, цуро млада,
Ког од рода имаш свога?«
Но му млада одговара:
»Чу ли мене, вахмајсторе,
Ја ти рода крити нећу.
Ја сам цура сасред жупе,
Шћерка Луке поповога,
А унука попа Мирка.«
Кад то зачу вахмајсторе,
Од радости проговара:
»О ти ли си Анђелија,
А ђе ти је Радојица,
Та комитска перјаница?
Та он није перјаница,
Већ је братска издајица.«
То изрече, ножа хвата,
С њиме цуру бодијаше,
Ал се цура превијаше
И из гласа све кукаше:
»Куку браћо седморица!
Освети ме, Радојица!«
Глас одјекну у Главицу,
У Главицу Пандурицу.
Зачу соко Радојица,
Зачу вику и кукњаву,
Па пол'јеће низ Главицу,
На џаду је излазио,
Мртву сестру налазио.
Мртва глава проговара:
»Куку браћо седморица,
Освети ме, Радојица!«
Радојица то слушаше,
Грозне сузе прољеваше,
Па се сестри кунијаше:
»А тако ми сестро мила,
Или ћу те осветити,
Или главу изгубити.«
То изрече па поскочи,
Па га ето странпутицом
Док претече вахмајстора.
На цесту је излазио
И за камен запануо
Па из гласа повикао:
»Стан' полако, вахмајсторе,
Срце си ми извадио,
Сестру милу погубио;
Руке горе, вахмајсторе!«
Он од страха пушку баца,
Радојица прискочио:
Пушку му је одузео
И руке му савезао.
Ал га моли вахмајсторе:
»Не за Бога, Радојица,
Немој мене погубити,
Но ме врзи на откупе.
На дом имам шест сестара,
Сестре ће ме откупити,
Даће за ме откуп вељи,
Јер сам један међу њима.«
Радојица не чујаше,
Уз Главицу га вођаше,
Код браће га довођаше.
Међу собом говораху
Како ће га уморити.
Тад се браћа сагласише,
Па поскочи Радојица,
За руку га он вођаше,
Из браће га извођаше,
Па му руку начињаше;
До паса га он копаше,
Па му руку ломијаше;
И очи му он вађаше,
Па га ножем бодијаше.
Кад га јунак уморио,
Тад завика из свег гласа:
»Ој гавране мрке боје!
Сади доље у поноре
Па се напиј швапске крви!«




  Народне пјесме
(Црна Гора и Дукађин)


Момче њиви врана коња


Момче њиви врана коња,
Врана коња и сокола.
Њивио га три године,
Четврту га оседлао.
Маши му се на рамена,
Те он мину преко села.
Селом иде, село пита:
»Ђе је кула Алил-бега?«
Све му село казиваше:
»Она Што је наврх села,
Она што је понајбоља,
То је кула Алил-бега.«
Право пође пред том кулом,
Врата бјеху затворена,
А пенџери отворени.
Мисли момче чињет што ће,
Доброме се домислио:
Свеза коња за авлију,
А сокола за селвију;
Па он пође на чардаке,
На чардаку мома спасе.
Мисли момче чињет што ће:
Хоће ли је разбудити,
Или ће је оставити.
Док се јаду домислио,
Коњицу је говорио:
»Дед завришти, мој коњицу,
Не би л' мому пробудио.
Ако мому ти разбудиш,
Ноге ћу ти потковати
Танком плочом маџаркињом,
Коњ циликну, двор одјекну.
2а то мома не хајаше,
Но још бољи сан чињаше.
Соколу је говорио:
»Ој соколе, мој соколе,
Ну закликни колко можеш,
Не би л' мому пробудио.«
Соко кликну, двор одјекну.
За то мома не хајаше.
Слеже доље у џардине
Те убере до три биља:
Једно биље феслиђена,
Оно друго ружмарина,
Оно треће каранфила.
Опет иде на чардаке,
Удара је првим биљем
Преко чела бијелога;
Удара је другим биљем
Преко лица бијелога;
Удара је трећим биљем
Испод грла бијелога.
Скочи мома ка манита:
»Ко је био у џардине
И убрао до три биља
Десну ногу саломио!«
»Не кун', момо, не кун', душо,
Него, злато, остај с Богом!«
»Хајде с Богом, ја ћу с тобом.«
»Не мош, душо, са мном доћи,
Висока је Шар планина,
Него, душо, остај с Богом.«
»Хајде с Богом, ја ћу с тобом.«
»Не мош, душо, са мном поћи,
Широка је Арбанија,
«Не може је коњиц проћи;
Дубока је мор - Бојана,
Не може је лађа проћи,
Камол' мома босе ноге,

Босе ноге у пачмаге.«



  Народне пјесме
(Црна Гора и Дукађин)


Чобан чува б'јеле овце



Чобан чува б'јеле овце
Иза горе покрајј воде,
На море их напојио,
Под јелом их пландоваше.
Чобан сједи на камену,
Овца блеји под каменом.
Чобан овци говорио:
»Што је тебе, б'јела овцо?«
»Како што је, мој чобане:
Кад сам била млада дома,
Иђах прва од дружине,
Носах звона од хиљаде,
За мном овца три хиљаде,
Пасах траве ђетелине,
Пијах воде на изворе.
Сад сам овца остарала,
Бачих звоно од хиљаде,
Идем задња од дружине,
Пасем траву жаборику,
Пијем воду мутежину.«
Опет чобан говорио:
»Прођи ми се, овцо моја,
Не буди ми ране моје:
Кад сам био млади јунак,
Носах пушке од цекина
И те свире и кавале,
Чувах овце на буљуке.
Ђевојке ме дико зваху,
А невјесте челебија,
А старице наш делија.
Сад сам јадан остарио,
Ђевојке ме оџа зову,
А невјесте старјешино,
Старе бабе вучиклашње.«



  Народне пјесме
(Црна Гора и Дукађин)


уторак, 13. мај 2014.

Женио се млади Ђуро


Женио се млади Ђуро,
Зове сестре на весеље.
Све му сестре редом иду,
А најмлађа не гређаше,
Зашто има лудо чедо,
Лудо чедо од неђеље.
Па је зави говорила:
»Заво моја Анђелино,
Да ти дадем руво моје,
Руво моје и од'јело,
Да ти дадем златне бурме,
Пођи Ђуру на весеље,
На весеље мјесто мене.«
Анђелина и хоћаше,
И снаха јој рухо даје,
И даје јој врана коња.
Лијепо је снаха учи:
»Заво моја Анђелино,
Стисни коњу узду добро,
Не пусти га ти до воље,
Он ће тебе зле невоље.
Кад ћеш доћи пред дворове,
Пред дворове брата мога,
Пред дворе му коло игра,
У коло ће бити Ђуро.
До Ђура се не ухвати,
Е је Ђуро тај ђидија,
Чепаће ти ногом ногу,
Стиснуће ти руком руку,
Сломиће ти златне бурме,
Зубма ће те дохватити
За бијело лице твоје.«
Анђелина обрнула,
Пушта коњу добру вољу,
А коњ њојзи злу невољу.
Брзо дође пред дворове.
Пред дворове коло игра,
У коло је млади Ђуро,
До Ђура се ухватила.
Ђуро бјеше тај ђидија,
Чепао јој ногом ногу,
Стиснуо јој руком руку,
Сломио јој златне бурме,
За лице је угризао,
Просуо јој ситан ђердан.
Али Ђура сестра вика:
»Хајде, Ђуро, на вјенчање!«
Он је сестри говорио:
»Ја ти нећу тамо доћи,
Ево ми је уз рамена.«



  Народне пјесме
(Црна Гора и Дукађин)


Справљаше се младо момче

  
Справљаше се младо момче
Да ми иде Цариграду,
Праћаху га до три моме.
Једнојзи је име Маре,
Другојзи је име Анђе,
Трећејзи је име Јане.
Маре вели и говори:
»Хајде с Богом, младо момче,
Кад ћеш доћи Цариграду,
Прати мене једне цревље,
Твога срца живе жеље.
Кад обучем цревље нове,
Да гледају друге моје.«
Анђуша му говораше:
»Хајде с Богом, младо момче,
Кад ћеш доћи Цариграду,
Прати мене прстен златан,
Да га ставим руци мојој,
Када л'јегам, да га гледам,
Кад се дижем, да уздишем.«
Јане вели па говори:
»Хајде с Богом, младо момче,
Кад ћеш доћи Цариграду,
Поздрави ми мога мужа,
Проклета му била душа,
Зашто неће дома доћи,
Па да знаде опет поћи.«




Народне пјесме
(Црна Гора и Дукађин)


понедељак, 12. мај 2014.

Возила се шајка лађа



Возила се шајка лађа,
Пуна лађа ђевојака,
Међу њима Анђелина.
Пуну вихор са планине
Те преврну шајку лађу.
Све ђевојке испливаше,
Анђелина не могаше.
Вика Анђе испод лађе:
»Је ли кога покрај мора
Да извади Анђелину?
Даћу њему лице моје.«
То зачуо мор-Јоване;
Запливао посред мора,
Тзвадио Анђелину.
Па говори мор-Јоване:
»Дај ми, Анђе, што си рекла.«
Анђелина говорила:
»Не, Јоване, накрај" мора,
Покрај мора ловци лове,
Виђеће ме, прон'јеће ме.«
Кад дођоше усред поља,
Говорио мор-Јоване:
»Дај ми, Анђе, што си рекла.«
Анђелина говорила:
»Не, Јоване, усред поља
Орачи су и копачи,
Виђеће ме, прон'јеће ме.
Кад дођемо пред дворове,
Даћу тебе што сам рекла.«
Кад дођоше пред дворове:
"Дај ми, Анђе, што си рекла."
»Не, Јоване, пред дворове,
Но хајдемо у дворове.«
Уљегла је у дворове,
Врата му је затворила,
На прозор је искочила:
»Били-били, мор-Јоване,
Нит си јунак, нит си био.
Да си јунак, да си био,
Лице би ми обљубио
Кад си мене избавио
Накрај мора, удно поља.«




Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)