Покајник

Покајник

Хулио је на вјеру свету. Христа и божанство,

Гнушао се истине и храма гдје славе Бога;

Не вјерујући божју Правду и вјечно царство,

Пливао је и у гнусном калу грјеха ужаснога …

Луд, није знао што су пости и молитва света,

Чинио је безакоња, која му тама крије;

За причест свету није му знала душа проклета,

Слијеп је лут’о  под бременом грозне агоније.

Присвајао је добра туђа силом без узмака,

Читаво по вијека је сметен паклу ходио,

Сва су му чувства била дворане таме и мрака;

Нити је клањ’о  нит’ часни крст цјеливат’ хтио,

Лишен снаге и крви пуне гњева отровнога

Из мртвила се тешкога скрхан отимат’ стао,

И будан са страхом молио за опороштај Бога,

И своју косу чупа и очајнички плакао.

Напуњен увјерења да се сад рађа изнова:

Своје трошно т’јело патњама је мучио јадник,

Без притворства се кајао зала и тешких грехова

И умро спокојно без бола, к’о  очајник.

5. децембра 1904.