четвртак, 31. август 2017.

Наша пјесма



Наша пјесма

Црна поноћ гасне, тоне,
У леденом лону свом,
Из окриља васионе
Свиће зора Роду мом!...

Са висина тихо слази
Христос, у свој златни штит,
Преко наших поља гази,
Горостасан, к’о  гранит…

Сије: љубав, мир и слогу
У словенских душа храм,
И враћа се блажен Богу
Кроз млијечних стаза плам.

Захори се пјесма жудна,
Као божје трубе глас,
И словенска мис’о  будна
Претвори се у ‘) - талас. –

То је химна два витеза,
Који славе Ускрс свој, -
То је наша марсељеза,-
Србхрватов – славопој!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





среда, 30. август 2017.

Химна ускрснућа



Химна ускрснућа

Са гробовишта старијех Јелина,
С болом и гњевом гордог исполина,
Полетјели су, као војске џина,
На капијама Боланог Дојчина.

Ни једно срце није сумња такла,
Ни једна душа задрхтала није,
Кроз буру огња, олује и пакла,
Српски се сељак попут орла вије.

И хоће крви, освете и туче
И хоће оков тешки да раскине,
Ту, гдје он бјеше свој господар јуче,
Крв синовљеву му пију жедне псине…

Бугарин црни, на друм царски стао,
И брани земљу, коју мучки узе,
Од узбуђења муком задрхтао
И к’о  злочинац стење, лије сузе…

Грме плотуни… Солун сунце зари…
Отимач клоне и хвата га страва,
Бог ускрснућа обзорјем шестари,
Из гроба Српски Народ васкрсава!...


Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





уторак, 29. август 2017.

Цетињу старих орлова



Цетињу старих орлова

О, збориште људи од срца и духа,
Мој горди џине, муко моја љута,
Крвава поноћ, оловна и глуха,
Пригрлила те у наручја крута.

Граде, ја чујем јецај твога стења,
Крик мржње, талас потмулога бола, -
Клетву и акорд срама, понижења,
Што бреца из твог мемљивога дола!...

Пао си граде! – И наш трофеј с тобом!...
И нека бљесне сјај над твојим гробом,
Ал’ тешка клетва грмјеће до в’јека

На отмичаре, на чете Горгона,
Паклену дјецу, из пакленога лона!...
Знај граде и њих дан одмазде чека!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





субота, 26. август 2017.

Биограду

Биограду

Не, ти још нијеси посрнуо граде,
У мемљивом крилу крвавог џелата!...
Не, твоје спомене, брда и громаде,
Нијесу срушиле бујице граната.

Ти и сад стршиш пркосан и снажан,
Ту, на ивицама ријеке крваве,
К’о  дух твоје дјеце, силан и одважан,
И к’о  свједок нашег прогонства и славе!...

Не, то још нијеси оронуо, граде,
Јер твој удес није трагедија била!...
Твоја се повијест ниже у тираде –
У бесмртни албум генија и вила.

Види мој лабуде, гдје к’о  вихор хрле,
Витезови твоји с’ мутнога Вардара,
Да те сви к’о  срце свог срца изгрле,
И крунишу у те Народнога Цара!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





Ловћену


Ловћену

О, горо моја, мој велики боле,
Још твоје чело грчи се од срама,
Још твоје груди ледене и голе
Покрива густа и оловна тама.

Не, горо моја, ти нијеси крива,
За коб и удес, покор и срамоту!
Ни дјеца твоја, од муње кресива
Нијесу крива за твоју Голготу.

Ми знамо горо, ко ти срце проби
И ко ти очи копреном превуче!
Ко неробљене хероје пороби!...
Вај, крвожедни и варљиви вуче!...

О, горо моја, ћути, ћути, ћути,
Јер то су р’јечи страшније од грома,
Ти ћеш из гроба сјутра васкрснути,
И причат причу свога бродолома.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





петак, 25. август 2017.

Пред силником



Пред силником

Ти, који сијаш у бљеску и жару
И држиш муње у гвоздене руке,
У срџби, гњеву, освети, немару,
Бијеш богате, немоћне и пуке.

Ти, који хоћеш у својој свемоћи,
Да се пред тобом са сузама ступа,
И да ти смјерно и дању и ноћи
Кади тамјаном твоја паства глупа;

Вјеруј, да никад нећеш моћи стрти
Мој дух, који је јачи од твог бјеса;
Јер ја с’ презрењем идем стазом смрти
И хладно пратим сва твоја чудеса!….

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





четвртак, 24. август 2017.

Ускрс у туђини



Ускрс у туђини

Ускрс је, мајко, с празнијех звонара
Крик кобне сове тишину пролама;
Порушени су стубови олтара;
Домове празне загрлила тама!

У горе наше гладни курјак уђе
И покла дјецу у повоју меком;
Наше су сестре сад постале туђе,
Наше се пјесме створише лелеком.

Ускрс је, мајко, ал’ наш Ускрс није,
Гле, на твом прагу стражар црног лика
Чува свој плијен, цери се и смије,
До њега стао крвник до крвника.

Не плачи, мајко, ја не могу доћи
Све док наш Ускрс на небу се јави!
И мени, мајко, у глухој самоћи
Очај и туга распиње и дави.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”