Ти, који сијаш у бљеску и жару
И држиш муње у гвоздене руке,
У срџби, гњеву, освети, немару,
Бијеш богате, немоћне и пуке.
Ти, који хоћеш у својој свемоћи,
Да се пред тобом са сузама ступа,
И да ти смјерно и дању и ноћи
Кади тамјаном твоја паства глупа;
Вјеруј, да никад нећеш моћи стрти
Мој дух, који је јачи од твог бјеса;
Јер ја с’ презрењем идем стазом смрти
И хладно пратим сва твоја чудеса!….
Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”
Нема коментара:
Постави коментар