уторак, 10. октобар 2017.

Милош Р. Спасојевић


Милош Р. Спасојевић

Над Гласинцом тмурним чу се поклич тешки,
Посртаху чете дивље и окрутне;
Дух рањених људи снажни и витешки
Дизаше се гордо кроз облаке мутне.

И ни једно чедо каменијех гора
Није за коб, сумњу, страх и бољу знало
Преко раштрканих љеша и мрамора
Ледено је сунце за горе падало.

И ти си немиром узбурканог мора
Ступао мрк, крвав кроз црне облаке,
Предводио своје крваве јунаке.

Када је прољетна зазорила зора
О кад роса сунца све горе позлати –
Чу се мукли поклич: ”Збогом, мила мати!”

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





Нема коментара:

Постави коментар