Јован Милованов

Јован Милованов

Јак, и несавладљив, к’о  огромна ст’јена,

Стоји на ограшју раздрљених груди,

И пркосно срџбом вјечног Суверена

Прати лом и врисак узбуњених људи….

Брише капље крви са рањеног лица,

И скрхан мучењем великога бола;

Вапије за падом скадарских равница

И слути кобни спомен Бардањола.

И још један облак душом му се расу,

Из очију букну читав вулкан плама;

И у томе тешком и језивом часу

С њим падоше на тле дванајест низама.

И потмуо јаук чу се преко страна,

Захори се негдје најснажни из груди:

То гудала бију и пјевају људи -

Славу, смрт џиновску витеза Јована.

На бојишту пепелишту нема раке,

Сем, што расте један био-крвав крин,

И кроз поноћ звоне гласи Ђурђијанке:

“Милована Перишина то је син!”

М. М. П.

(Мићун Микашев Павићевић?)

Цетињски Вјесник  бр. 106  1912