Тајна
Пун сам једне жудње, коју не зна нико
К’о ни у сверама сва млијечна стада,
И ту жудњу ја сам на ћутање свико,
Премда у ме кипи вјечно ко вал јада…
Ал’ ја нећу да ме њени талас носи
У свијет безумља, у поноре мрачне,
Јер ја желим моје сунце да пркоси
И вјечно се блиста у свемире зрачне…
Зато ја ту жудњу и од себе кријем,
Јер то није жеља обична човјека;
И док тако чиним могу да се бијем
Са свом суровошћу живота до в’јека!
Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”
Нема коментара:
Постави коментар