Од доброга оца – неваљао син

Од доброга оца – неваљао син

Отац му је главар био

И јунак признати,

То ти може сваки човјек

Поштени казати.

Имао је и имање

Најбоље у село,

Живјело се у дом његов

Срећно и весело.

Поштов’о  је свагда људе

И њино поштење,

Те је и он код поштених

Стек’о  уважење.

Са хвалама није никад

На досаду био;

Он се није са јунаштвом

Много поносио.

Помог’о  је свагда оним’

Који помоћ траже;

Да је кога увр’једио –

То нико не каже.

Његов се је савјет увјек

У племе примао;

И ако он своје знање

Није истицао.

Живио је у поштењу

Све до гроба свога;

У вијеку имао је

Сина јединога.

Све имање посље смрти

Овога јунака –

Његовоме јединчету

Дошло је до шака.

И он јадник к’о  дијете,

Почне расипати!

Новца нема, те он земљу

Стаде продавати.

Трошио је на забаве,

Игре и музике,

Плаћао је с’ њим да иду

По четири свирке.

Зајмао је и дарив’о

Ма ко му тражио,

За будућност своју није

Рачуна водио.

Док ј’ одраст’о –

Упропасти скоро по иманај,

Па се нешће поправити

И доћи до знања.

Као момак већ одраст’о

Поче коња јахат;

Своје новце за сувишно

Одијело дават.

У пазаре одио је

Свакојега дана,

То је пио и трошио

Свуда по кафана.

Тражио је код свих власти

Па и код валдара,

Да би њега мјесто оца

Ставили главара.

Хвалио се, да је добар

И да је способан,

То је био и постао

Већ сваком’- несносан.

За главара није примљен,

Те од јада тога:

Расип’о  је и трошио

Што је боље мога.

Те је тако остануо

На ништа, без ништа;

Лишио се напошљетку

И свога огњишта.

Сад га видиш у вароши

Од рата до врата;

Тражи милост, пошто не зна

Никаква заната.

Сав издрпан,без капице

Иде по улица;

Изнемог’о и истрошен

Блиједога лица.

Нешт’ од зиме, нешт’ од глади

И других невоља,

На њега је наступила

И опасна боља.

Тек ако му пуно бјеше

Тридесет година, -

А рек’о  би – прошло му је

Вјека половина.

Биједни је његов живот

Завршен са тиме,

Што је једно јутро нађен

Пометен од зиме.

Сваковели:”Слава Богу!

Што га прими себи,

Да несрећник већ овуда

Од зиме не зебе.”

Отац му је стек’о  био:

Славу и поштење;

А он јадник није стек’о

Чак ни сажаљење.

Данилов Град, 1904. г.

М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 10    1904.